The Supermarket Fairy

http://www.tumblr.com/tagged/moon%20fairy

Mi dokoni i vechito inspirisani stranci posmatramo. Vrlo cesto primecujemo one skrivene tajne,zelje i bol, ushushkane i ucutkane ispod koze, ugushene u zenicama. Primetila sam je.

Izgledala je kao ptica u kavezu, krila sakrivenih u crvenu odoru. Izgledala je kao da je zelela da zapeva, neku shumsku pesmu, neku neznu melodiju flaute ili harfe, violine ili klavira, njene zamisli brzo i svirepo ubijene treshtanjem trash hita novog milenijuma koji uvek iznova i iznova odjekuje kroz uske hodnike. A nju, kao da svaki ton pecka, kao da je bocne u ledja. Ispravi se, otkucaj, uzmi sledecu stvar.

Ochi, boje kestena, joj sjaje. Nekako izgubljeno, nekako zatecheno, nekako ipak, vilinski puno nadanja. Da, cak i tu iza kase nije uspela da ne izgleda kao stvorenje iz bajki i legendi, osudjeno na metal i solitere i hladnocu ljudskog roda. Gleda ih u ochi i osmehuje se, zeli im lep dan, umiljatim glasom. Ljudi odlaze.

Bilo bi divno zaplesati na proplanku, medju divljim i slobodnim cvecem, sa vetrom i sa mirisima, sa krunom od maslachaka na glavi, a onda, izmoreno leci na meku travu i nasmeshiti se Suncu. Bilo bi tako divno sada milovati okean, orositi lice njegovom lepotom. Bilo bi divno chuti gitare, pod mesechinom, sa nekog dalekog balkona, a onda, kao u transu, odnjihati se u pravcu zvuka. Kako bi bilo divno, iskreno se smejati.

Bip. Bip. Bip.

“Niste otkucali krompir?”

“Jao, pa nisam!”

“Nema veze sad cu ja.”

Duboki uzdah i nestanak medju rafovima. Prljave kovanice, prljavo vreme, zagadjena reka u koju smo se svi bar jednom ispishali.I ona. I ja. Boli.

Kako bi divno bilo,rashiriti krila i vinuti se u nebo, poljubiti oblake. Kako bi divno bilo sanjati na prozorima zamagljenim od kishe.Kako bi divno bilo ovo vilinsko ime moje staviti u bezbroj pesama o Ljubavi.Kako bi divno bilo chuti sve lepe note sto znam.

Bip. Bip. Bip.

“Vash rachun je 2.863 dinara.”

Placamo za otrov, za lek, za varikinu, a onda ribamo i trljamo odranih kolena,dok iz nas ne nestane i nagoveshtaj lichnosti.I ona. I ja.

Uzima moje artikle i otkucava, dok bip bip bip seche njene mashtarije u korenu,kao da su korov. Placam i pakujem stvari u kese i smeshim se, iskreno, zbog priche koje vidim u njoj. Priche koju sam mozda izmislila. Srecem njen pogled i njen osmeh natrag meni. Govori mi da bi mi lepo stajale boje Sunca na kosi. Odgovaram joj da nisam od Sunca,vec od pepela, prebojenog u krv. Govori mi da bi zelela da postane frizer, kaze mi da zeli da ostavi ovo sve i stvara neshto drugo. Govorim joj da se nadam da ce to i da uradi. Govorim joj da cu joj dati da me preboji u sta zeli, jer mislim da bi joj to stavilo josh jedan osmeh na lice. Pravi se red, nervozni potroshachi streljaju besnim pogledima. Odlazim.

Da,ona je definitivno jedna vila, zatochena u bar kodu. Mora biti. Jer kako bi inache znala za moje crveno? Kako bi inache znala da moram da zashijem svoje rane i kako bi pobogu inache znala da ja to mogu?