Divine Tragedy

by Gustave Doré, found HERE

*original, in Serbian, will be down below

*shared with dVerse Open Link Night

Divine Tragedy

Like angels of stone, we watch the Sun;
through our fingers, they curl,
those moments when
somebody’s hurts you,
does not matter who,
and now he cannot take a handful
from the bright stream;
drinks instead from your cheeks,
his mouth full and
while he licks a drop
off his fingers
says to you:
“Forgive me, for I had no choice!”
and then, he becomes, an icon,
a white wall peeling –
some Average Joes,
around him people,
flowers, clouds and ceilings – thirsting.
And he, while the grays are scratching,
thunders hatching, glowing slightly,
runs at full speed
tongue – to the rain.

We watch,
it’s pouring from our eyes.

---

You are eyeing the French candy
through the display pane,
the crickets are seasonal workers,
with wicker violins – in wallets.

Fallen angels standing in a full line,
chattering about weather,
donating, in front the church door.
To you, dad, a piece of land
without blood.
To you, lord,
the winning docket from the bookies.
To you, snake – teeth;
And forgive us our sins,
And our loves and our biting,
and that among the gifts of these
there is all but heart.

That we gifteh under whitest clouds
as we do under those professing rain,
so it is not nothing that remains.

---

He would eat the sea for lunch.
He doesn’t have breakfast – come mornings
his belly is full of dreams,
his eyes full of the Sun.

For snack –
a piece of highway,
for dinner – un-returning
sprinkled on the edges with wandering men:
a bomb in his chest,
burning in his mouth,
on his wrist a ticking watch.

Holding,
one glass
full of water
to the brim.

And he questions should he
let his throat embrace it
or should he in the
ragging flames of remote heavens
that swallow the cities,
and ships, and forests, homes and sheds –
place it.

On the surface,
one ray is not drowning,
but swimming.

---

The sheets are straightened, the breeze is blowing,
the dream was shaken from the window pane,
nearby from a blooming bush
a flute, through the blue, bursts
of bottlnecked lucifer:
a golden field cauldrons on his tongue
and I, like a doe, listen to his shrill
and I drink and drink
against my will.

***

Божанска Трагедија

Као анђели од камена, гледамо ка сунцу;
кроз прсте нам пролете
они моменти,
када те неко повреди,
није битно ко,
и не може да попије
из шаке са сјајнога извора;
уместо тога пије са твојих образа и пуна му уста,
и док лиже кап са прста,
он ти изусти:
“Нисам имао избора!”
па постаје, као икона,
бели зид који се љушти;
неки тамо Авераге Јое,
око њега људи ,
цвеће, облачи и плафон – липсали :
а он док сивило гребуцка ,
кроји громове, светлуцка ,
креће пуним трком
језиком – ка киши.

Гледамо
из очију нам пљушти.

---

Гледаш у мињоне кроз стакло витрине,
сви цврчци раде као сезонски радници ,
са виолинама од прућа . у новчаницима .

Пали анђели у пуном реду,
чаврљају о времену,
донирају, испред цркве.
Теби, тата,
комад земље без крви;
Теби, господе,
победнички листић из кладионице;
Теби, змијо – зуби;
И опростите нам грехе наше,
и кога волим и кога кључкам ,
што међ даровима овим
свега има осим срца;

И што давасмо тако и под облацима белим и под кишним,
тако да нам не остане баш ништа .

---

За ручак би појео море.
Не доручкује – изјутра
стомак му је пун снова,
а очи сунца.

За ужину – комад
аутопута,
за вечеру – невраћање
посуто по рубовима човеком који лута:
у грудима му бомба,
у устима гори,
на зглобу сат који кућа.

Држи,
часу једну до ивица пуну воде.

И пита се дал у грло ил на пламен бесни што у забаченим кутчима свода гута градове и бродове,
шуме, домове и супе;

да је смести.

На површини,
један зрак се не дави,
већ плива.

---

Поравнани су чаршави, поветарац дува
отрешен је сан са прозорског окна
у близини, из прочвалог грмља
кроз плаветнило распрела се фрула
луцифера уског грла
у гротлу му гори златно поље
и ја, као срна, слушам како поје
и ја пијем, пијем,
против своје воље