The Supermarket Fairy

Image

http://www.tumblr.com/tagged/moon%20fairy

Mi dokoni i vechito inspirisani stranci posmatramo. Vrlo cesto primecujemo one skrivene tajne,zelje i bol, ushushkane i ucutkane ispod koze, ugushene u zenicama. Primetila sam je.

Izgledala je kao ptica u kavezu, krila sakrivenih u crvenu odoru. Izgledala je kao da je zelela da zapeva, neku shumsku pesmu, neku neznu melodiju flaute ili harfe, violine ili klavira, njene zamisli brzo i svirepo ubijene treshtanjem trash hita novog milenijuma koji uvek iznova i iznova odjekuje kroz uske hodnike. A nju, kao da svaki ton pecka, kao da je bocne u ledja. Ispravi se, otkucaj, uzmi sledecu stvar.

Ochi, boje kestena, joj sjaje. Nekako izgubljeno, nekako zatecheno, nekako ipak, vilinski puno nadanja. Da, cak i tu iza kase nije uspela da ne izgleda kao stvorenje iz bajki i legendi, osudjeno na metal i solitere i hladnocu ljudskog roda. Gleda ih u ochi i osmehuje se, zeli im lep dan, umiljatim glasom. Ljudi odlaze.

Bilo bi divno zaplesati na proplanku, medju divljim i slobodnim cvecem, sa vetrom i sa mirisima, sa krunom od maslachaka na glavi, a onda, izmoreno leci na meku travu i nasmeshiti se Suncu. Bilo bi tako divno sada milovati okean, orositi lice njegovom lepotom. Bilo bi divno chuti gitare, pod mesechinom, sa nekog dalekog balkona, a onda, kao u transu, odnjihati se u pravcu zvuka. Kako bi bilo divno, iskreno se smejati.

Bip. Bip. Bip.

“Niste otkucali krompir?”

“Jao, pa nisam!”

“Nema veze sad cu ja.”

Duboki uzdah i nestanak medju rafovima. Prljave kovanice, prljavo vreme, zagadjena reka u koju smo se svi bar jednom ispishali.I ona. I ja. Boli.

Kako bi divno bilo,rashiriti krila i vinuti se u nebo, poljubiti oblake. Kako bi divno bilo sanjati na prozorima zamagljenim od kishe.Kako bi divno bilo ovo vilinsko ime moje staviti u bezbroj pesama o Ljubavi.Kako bi divno bilo chuti sve lepe note sto znam.

Bip. Bip. Bip.

“Vash rachun je 2.863 dinara.”

Placamo za otrov, za lek, za varikinu, a onda ribamo i trljamo odranih kolena,dok iz nas ne nestane i nagoveshtaj lichnosti.I ona. I ja.

Uzima moje artikle i otkucava, dok bip bip bip seche njene mashtarije u korenu,kao da su korov. Placam i pakujem stvari u kese i smeshim se, iskreno, zbog priche koje vidim u njoj. Priche koju sam mozda izmislila. Srecem njen pogled i njen osmeh natrag meni. Govori mi da bi mi lepo stajale boje Sunca na kosi. Odgovaram joj da nisam od Sunca,vec od pepela, prebojenog u krv. Govori mi da bi zelela da postane frizer, kaze mi da zeli da ostavi ovo sve i stvara neshto drugo. Govorim joj da se nadam da ce to i da uradi. Govorim joj da cu joj dati da me preboji u sta zeli, jer mislim da bi joj to stavilo josh jedan osmeh na lice. Pravi se red, nervozni potroshachi streljaju besnim pogledima. Odlazim.

Da,ona je definitivno jedna vila, zatochena u bar kodu. Mora biti. Jer kako bi inache znala za moje crveno? Kako bi inache znala da moram da zashijem svoje rane i kako bi pobogu inache znala da ja to mogu?

Advertisements

~ by Oloriel on April 22, 2013.

14 Responses to “The Supermarket Fairy”

  1. Zato vile postoje.

  2. Uh, odlično… ”… dok ne nestane i nagoveštaj ličnosti…” Ovo sam izvukao onako nasumice, samo da podvučem da mi se jako sviđaju te, naoko obične slike, slike koje nose duboke rezove negde u sebi…

  3. “Imam” i ja jednu. Odmah na uglu, kod mog posla, postoji jedna trafika…

  4. Interesantna je ta energija nazgled nepoznatih lica i ta povezanost naizgled bezrazložna. Razlog je nevidljiv a tu je, odličan vilinski post 🙂

  5. oni koji umeju da vide iza kulisa i sami imaju carobnog praha na krilima. 🙂

  6. Nekim dušama kao da treba da se još samo jednom dotaknu, kao da su sve ostale zajedničke zadatke obavile. Ima tih nekih ‘nevažnih’ kratkih susreta, kratkih rezova svakodnevice koje pamtimo čitav život, a da ne znamo zašto. Kada uspijemo shvatiti što su nam oni bili, zasjajimo poput svjetionika u mrkloj noći. Zapravo, usudio bih se reći da smo anđeli jedni drugima u tim kratkim trenucima nespoznajnih dimenzija.
    Lijepa priča 🙂

  7. Ono sto je mene posebno dotaklo i recimo podstaklo da podelim je sto pricha nije izmishljena 🙂

    • Nekako i nisam mislio da je ‘izmišljena’, samo da su lica i događaji posloženi na lijep način u ‘Lijepu priču’ koja nešto poručuje, znači nešto onom tko je čita, u ovom slučaju meni.
      A opet, i kada su lica i događaji izmišljeni onaj koji piše sa srcem unosi sebe u to napisano u nekom obliku kojeg odgonetavam ja koji čitam, tako da bih se usudio reći da nijedna priča nije doslovno izmišljena.
      Drago mi je da si odlučila podijeliti s nama neizmišljenu priču 🙂

  8. Please teach me how to speak your language! 🙂 I’ll teach you Greek in return. ^_^

    • I always wanted to learn Greek, but alas, the stupid schools never offer it 😦 Id be most glad to take your offer 😀

Leave a Reply to bornaija Cancel reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

 
Amethyst Review

New Writing Engaging with the Sacred

Anatolios Magazine

[ love letters to the light ]

Countdown To Classic

A World of Warcraft: Classic Podcast & Community

The Wedding of Ken and Sarah

Coming to you August 17th, 2019 via the Wonders of the Internet!

Robert Hilles

Poet and Novelist

Bruised Rose Blossoms

Poet. Starscraper. Song whisperer. Niño de las estrellas.

Pointless Overthinking

Understanding ourselves and the world we live in.

MMPortfolio

Portfolio

Writings of Aakriti Kuntal

Clandestine tales cling to these forlorn ankles.

A Reading Writer

I write because I read. I read because I write.

The Bullet <3 Winston Smith

Music to burn Rome to

Ink the Lavender Skies

A place for the poetic explosions from my mind.

Rambling 'Riter

Musings of an Aspiring Poet

Serpent Box

A Journey We Take Together

like mercury colliding...

...moments of unexpected clarity

non sequitur

acjc's writers

%d bloggers like this: